|
Раtар (Ratar)
 Био једном један тако богат пан да је могао купити, можда, и десетак села, и беше у тог пана много земље. Али, ма колико да је тражио, не могаде да нађе човека који би добро познавао ратарство. И ево, дође му једном неки сељак, па рече:
– Ја знам добро да орем земљу и сејем жито, а служићу вам поштено. Примите ме у службу, пане!
И пан га прими. Радио је ратар пет година, и жито му је тако рађало да боље скоро и није могло да буде. Кад је дошла пета година, рече ратар пану:
– Радио сам, пане, доста за вас, сада ми дајте плату, па да идем својим путем.
А пану се не губи такав радник. Размисли он, па онда рече:
– А чиме да ти платим за службу, човече?
– Дајте ми, пане, ено оног белог коња.
Пан пристаде. А тај коњ не беше обичан: када би он у рату стао да јури међу непријатељима, могао је све да их изгази, и никакав метак и никаква сабља нису га хтели. Само, то нико осим ратара није знао. Узе ратар коња, захвали пану и одјаха. Јахао је, тако, јахао, док не стиже у једну тако мрачну и велику шуму, да бог сачува! Види он – стоји у шуми мала кућа. Уђе ратар у кућицу и угледа тамо једну стару бабу, сву пожутелу, па је запита куда је он то забасао. Заклима старица главом и одговори му:
– Несрећниче један, овде се сваке ноћи скупљају вештице и хоће да ме пошаљу на онај свет.
– Па, сад, нек буде како бог хоће! – рече сељак и остаде у тој кући.
Старица му даде да се заложи, па га замоли:
– Помози ми, добри човече, преноћи бар три ноћи у кући, а ја ћу те богато наградити и научићу те како да се заштитиш.
– Добро, научите ме, остаћу овде колико хоћете – пристаде ратар.
Рече му онда старица:
– Узми овај крст, иди у собу и оцртај њиме круг око себе, затим узми крст у руке и седи; а ако вештице долете, ти се не плаши.
Узе ратар крст, оде у другу собу, учини као што му је старица казала и седе. Одједном, нешто захуја изнад куће и унутра улете једна вештица, за њом друга, трећа – накупи их се тако много да све нису могле ни да стану у кућу; играју вештице, вичу, пљескају рукама, трче око ратара, али ниједна не може да пређе преко круга. Залети се, тако, нека вештица, дотрчи до круга – и одскочи унатраг; и што год да су покушавале, ништа му нису могле. А онда већ и петао на старичиној кући запева: "Ку-ку-ри-ку!" Вештице тако појурише кроз прозор да се цела кућа затресе. Прекрсти се ратар и оде старици у собу. А ова се много обрадова кад га угледа:
– Ти си срећан човек, сигурно си мало грешио, вештице те се боје.
– Да, ја сам поштено радио, пшеницу сам сејао, а онда сам код пана радио, можда сам нешто и згрешио, али нека ми господ за то опрости!
Преноћи ратар у тој кући још две ноћи, а онда му старица каза:
– Хвала ти, добри човече, што си ми у великој невољи помогао, јер мени је теже да ту седим, ја сам више грешила. Ево ти овај мач-самосек, па ако ти се деси да ратујеш, само реци: "Мачу-самосеку, прихвати се!" – и он ће уништити целу војску. Даћу ти још један савет: када се ожениш, не поверавај својој жени ништа важно док не прође седам година и седам недеља.
Поклони се ратар старици, захвали јој и одјаха. Стиже он у град у коме живљаше цар, а тамо сви узнемирени: иде на град велика непријатељска војска, већ је целу цареву војску уништила, још мало па ће и град заузети. Замоли ратар:
– Одведите ме цару!
Доведоше га цару, а овај запита:
– Шта желиш од мене?
– Па ето, причају да на град иде непријатељ!
– Иде.
– Ја ћу га, ако ми бог помогне, сатрти, само, шта ћете ми дати за то?
– Даћу ти пола царства!
– Не, царство ми није потребно, него ми дајте вашу кћер, ја је волим!
Позва цар своју кћер и запита је воли ли и она ратара.
– Татице, голубићу! Удајте ме за њега, ја га волим, удајте ме, па ћу се за вас богу молити!
Цар пристаде. Онда му ратар рече:
– Дајте мом коњу три мерице овса, а мени ведрицу вина.
Цар даде све што је ратар тражио, а овај затим седе на коња и одјаха. Стиже ратар ван града, и угледа – стоји велика војска, тако силна и велика да јој се крај не види. Тад он викну:
– Мачу-самосеку, прихвати се!
Мач полете изнад глава и стаде да их сече једну за другом, а коњ јурну усред војске, па поче и он да гази копитима. Целу војску побише.
Врати се ратар у град, а цар му беше много захвалан. Али непријатељ, не хтеде да мирује – сакупи још већу војску. И опет изађе ратар из града, па поби непријатеље. Стадоше други цареви да завиде овом цару, ујединише се, сакупише војску, па сви заједно кренуше на град. Цар се беше силно уплашио: мишљаше да ратар неће моћи да савлада толику силу. Али ратар разби и ту војску. Затим се врати у град и ожени царевом кћери.
Ратар је много волео своју жену, а и она њега. Прођоше три године. Поче жена да испитује ратара чиме он то тако убија непријатеље. Не издржа ратар и рече јој. А непријатељ није мировао – поче да поткупљује и наговара ратареву жену да каже у чему лежи снага њеног мужа. И она се полакоми на велике паре, украде мач-самосек, а мужу подметну други; али коња није могла да украде, муж га је чувао као зеницу свога ока, чак је и спавао заједно с њим.
И ево, поче непријатељ опет рат.
Седе ратар на коња, па изјаха у сусрет непријатељу. Чим стиже до непријатељске војске, викну:
– Мачу-самосеку, прихвати се!
Не прихвата се мач посла.
– Мачу-самосеку, прихвати се!
Мач – ништа! Зачуди се ратар, па кад га мало боље погледа, виде да то није његов мач; досети се како је онај његов могао да нестане и горко заплака. Али, шта је могао да учини? Мач-самосек је већ секао његову војску. И ево, долете мач и до ратара и одсече му главу. Тада се коњ страшно разљути што су му убили господара, поче да бесни и поби целу војску, а онда приђе ратаревом телу и стаде поред њега. Превезе цар ратарево тело у град и спремаше се да га сахрани, кад се ту појави једна старица са иконицом и рече:
– Пустите ме до ратаревог тела.
Пустише старицу, а она спусти иконицу у воду, па онда том водом попрска ратара. И овај оживе. Каза му тада старица:
– Ниси хтео да ме послушаш: испричао си жени своју велику тајну и замало што за увек ниси изгубио живот. Ево, узми опет свој мач, ја сам ти га пронашла; само, не откривај велику тајну жени док не прође седам година и седам недеља, иначе ћеш погинути!
Ожени се тада ратар другом девојком, и почеше да живе у срећи и миру. Живе, не тугују, не муче се, хлеб не купују. Ето то је цела прича.
|
